Ples na kiši

Počelo je sa prvim kapima, krupnim i toplim, koje su najavile letnji pljusak. Ljudi su žurno otvarali kišobrane, tražeći zaklon. Svi osim njih dvoje. Stajali su na sredini trga, držeći se za ruke, dok im je kiša natapala odeću i slivala se niz lica. On ju je pogledao, a u njegovim očima, naboranim od godina i smeha, video se onaj isti dečak koji se zaljubio u nju pre pola veka. "Sećaš li se?", prošaputao je, nadjačavajući zvuk kiše. Ona se nasmešila, a njen osmeh je obasjao sivilo dana. "Kako bih mogla da zaboravim? Naš prvi ples." Bez reči, privukao ju je sebi i zaplesali su. Tu, na mokrom pločniku, okruženi užurbanim gradom, postojali su samo oni. Njihovi spori, nesigurni koraci bili su savršeno usklađeni, vođeni ritmom srca i sećanja. Nije bilo muzike, osim pesme kiše. Nije bilo publike, osim slučajnih prolaznika koji su zastajali, dirnuti prizorom. U tom plesu bilo je satkano sve – godine zajedničkog života, radosti i tuge, usponi i padovi. Bila je to proslava ljubavi koja nije izbledela, koja je odolela svim olujama, baš kao što sada prkose ovom letnjem pljusku. Kada je kiša stala, ostali su zagrljeni, mokri i srećni. Pogledali su se i znali su. Njihova ljubav je bila i ostaće njihovo večno utočište, njihov ples na kiši.