Kafić Na Uglu

Kafić je bio mali, uguran između prodavnice cveća i pekare. Nije imao ime, samo staru drvenu tablu na kojoj je pisalo "Kafa". Prolaznici su retko ulazili – više su ga zaobilazili nego primećivali. Ali za nas dvoje, bio je ceo svet.

Pedeset godina dolazimo ovde. Svake subote, u isto vreme, za isti sto u uglu. Čak i sada, kada nam je teško da hodamo, kada nam pamćenje ponekad izneveri, rituali ostaju. Rituali nas drže na okupu.

Moja Jelena sedi preko puta mene, kao i uvek. Kosa joj je sada bela kao sneg, ali ja još uvek vidim onu crnu kosu koja je nekada padala preko njenih ramena kao vodopad. Bore su ispresijecale njeno lice, ali ja vidim istu devojku u koju sam se zaljubio one davne jeseni, ovde, u ovom kafiću.

Bila je studentkinja književnosti. Ja sam bio mladić bez dinara u džepu, ali sa džepovima punim snova. Sedela je za ovim istim stolom, čitajući Dostojevskog, potpuno uronjena u drugi svet. Nisam imao hrabrosti da joj priđem. Danima sam dolazio, sedao za susedni sto, i posmatrao je kao budala.

Jednog dana, ona je podigla pogled i uhvatila moj. Nasmejala se. "Hoćeš li konačno sesti pored mene, ili ćeš me gledati još mesec dana?"

To je bila Jelena. Direktna, hrabra, živa. Sve što ja nisam bio. Sve što sam želeo da budem.

Prve godine bile su teške. Živeli smo u jednosobnom stanu, grejali se na drva, brojali svaki dinar. Ali bili smo srećni. Srećni na način koji novac ne može da kupi. Srećni jer smo imali jedno drugo.

Onda su došla deca. Dva sina i ćerka. Kuća se napunila smehom, plačem, svađom i ljubavlju. Jelena je bila neverovatna majka – stroga kada je trebalo, nežna kada je trebalo, uvek pravedna. A ja sam pokušavao da budem dobar otac, da budem prisutan, da budem tu za sve utakmice, sve školske predstave, sve prve ljubavi i slomljena srca.

Bilo je i teških trenutaka. Kada sam izgubio posao i mesecima nisam mogao da nađem novi. Kada je Jelena imala operaciju i nismo znali da li će se probuditi. Kada nas je srednji sin prestao da zove i nismo znali zašto. Ali kroz sve to, imali smo jedno drugo. I ovaj kafić. Naše utočište.

"O čemu razmišljaš?", pita me Jelena, kao da čita misli. Posle pedeset godina, verovatno može.

"O nama. O svemu."

Ona se smeši i uzima moju ruku. Njena koža je tanka i meka, puna pega od sunca. Ali dodir je isti. Topao. Siguran. Dom.

"Da li žališ za nečim?", pita.

Razmišljam. Da li žalim? Da li bih nešto promenio?

"Ne", kažem iskreno. "Ni za jednom suzom. Ni za jednom svađom. Ni za jednom besanom noći. Sve je to deo naše priče. A naša priča je savršena. Nesavršeno savršena."

Ona mi stiska ruku. Vidim suze u njenim očima. Ali to su dobre suze. Suze zahvalnosti, ne tuge.

"Znaš šta mi je rekla ćerka juče?", kaže Jelena. "Rekla mi je da se nada da će imati brak kao naš. Da smo mi njen primer šta ljubav treba da bude."

Osećam knedlu u grlu. Naša mala Mia. Sada žena sa svojom porodicom. Kako je vreme proletelo.

"Mi nismo savršeni", kažem. "Imali smo svađe, greške, trenutke kada smo hteli da odustanemo."

"Ali nismo odustali", kaže Jelena. "To je poenta. Ljubav nije odsustvo problema. Ljubav je odluka da ostaješ uprkos njima. Svaki dan iznova. Pedeset godina, svaki dan."

Ima pravo. Uvek ima pravo.

Konobarica nam donosi kafu. Poznaje nas po imenu, zna našu narudžbinu napamet. Dva espresa, bez šećera. Neki rituali se nikada ne menjaju.

Sedimo u tišini, pijući kafu, držeći se za ruke. Napolju svet juri, ljudi gledaju u telefone, jure za nečim što nikada neće dostići. A mi sedimo ovde, u našem malom kafiću na uglu, bogati na način koji oni ne mogu da razumeju.

Bogati uspomenama. Bogati ljubavlju. Bogati jednim životom proživljenim zajedno.

I to je sve što čoveku treba. Ne bogatstvo. Ne slava. Samo neko ko će sedeti preko puta tebe u kafiću na uglu, držati te za ruku i podsetiti te da nisi sam. Nikada nisi bio. Nikada nećeš biti.