Dedina Stolica

Stolica se još uvek ljuljala. Tiho, jedva primetno, kao da je neko upravo ustao iz nje. Stajao sam na vratima sobe, nesposoban da uđem. Prošlo je šest meseci od sahrane, ali ja nisam imao snage da uđem u dedinu sobu.

Moja majka je htela da ispraznimo kuću, da je prodamo. "Život ide dalje", govorila je, a ja sam znao da se i ona bori sa tugom, da su te reči bile više za nju nego za mene. Ali ja nisam bio spreman. Kako možeš da zapakuješ život u kutije? Kako možeš da staviš cenu na uspomene?

Konačno sam zakoračio unutra. Miris duvana i starog drveta udario me je kao talas. Dedina soba. Sve je bilo isto kao i poslednji put kada sam ga video. Naočare na noćnom stočiću. Knjiga otvorena na stranici koju nikada neće završiti. I ta stolica. Njegova stolica.

Seo sam u nju, polako, kao da će se raspasti pod mojom težinom. Ali bila je čvrsta. Čvrsta kao i on. Zatvorio sam oči i dozvolio sećanjima da me preplave.

Bio sam mali kada me je prvi put posadio u ovu stolicu. "Vidiš, unuče", rekao je, "ova stolica je starija od mene. Moj otac ju je napravio svojim rukama, od drveta hrasta koji je rastao u našem dvorištu. U njoj sam sedeo kao dete, slušajući priče o ratovima i junacima. U njoj sam sedeo kao mladić, razmišljajući o devojci koja će postati tvoja baba. U njoj sam sedeo kao otac, ljuljajući tvoju majku kada nije mogla da zaspi. I sada, u njoj sedim kao deda, sa tobom."

Pitao sam ga tada da li će stolica jednog dana biti moja. Nasmejao se onim svojim toplim smehom i rekao: "Jednog dana, kada budeš spreman. Kada budeš imao svoje priče da ispričaš."

Otvorio sam oči. Kroz prozor, popodnevno sunce se probijalo, bacajući zlatne zrake kroz koje su plesale čestice prašine. Sve je izgledalo tako mirno, tako večno. A ja sam plakao.

Plakao sam za svim razgovorima koje više nikada nećemo voditi. Za svim šetnjama kroz park koje nećemo imati. Za svim savetima koje neću dobiti. Deda je uvek znao šta da kaže. Kada sam izgubio prvi posao, rekao mi je: "Pad nije poraz. Poraz je kada prestaneš da se dižeš." Kada me je ostavila devojka koju sam voleo, rekao mi je: "Srce se lomi da bi se ponovo sklopilo, ovoga puta jače." Kada sam se plašio budućnosti, rekao mi je: "Ne brini se za sutra. Sutra će se samo brinuti za sebe. Ti samo budi dobar čovek danas."

Sada sam bio sam. Bez njegovog glasa, bez njegove mudrosti, bez njegovog zagrljaja. Ali dok sam sedeo u njegovoj stolici, shvatio sam nešto. On nije otišao. Ne potpuno. Živeo je u svakom savetu koji mi je dao. Živeo je u svakoj priči koju mi je ispričao. Živeo je u ovoj stolici, u ovim zidovima, u mom srcu.

Ustao sam i pogledao stolicu još jednom. Nisam je mogao prodati. Nisam je mogao spakovala u kutiju. Uzeo sam je sa sobom, u svoj mali stan u gradu. Postavio sam je pored prozora, tamo gde sunce dopire popodne.

I svaki dan, kada se vratim s posla, sedam u nju. Ljuljam se polako, zatvorenih očiju, i razgovaram sa dedom. Pričam mu o svom danu, o svojim brigama, o svojim radostima. On ne odgovara, ali ja znam da sluša.

Jer neke veze ne prekida smrt. Neke veze preživljavaju sve – vreme, rastojanje, čak i poslednji oproštaj. I dok god sedim u ovoj stolici, deda je sa mnom. Njegova ljubav. Njegova mudrost. Njegov duh.

I jednog dana, kada budem spreman, ispričaću svom detetu priče koje je on meni pričao. Posadiću ga u ovu stolicu i reći: "Vidiš, ovo je dedina stolica. I sada je tvoja. Čuvaj je dobro, jer u njoj žive sve naše priče."