Poslednji Maraton

Zvuk pištolja označio je početak. Hiljade trkača krenulo je napred, kao reka ljudi koja teče ulicama grada. Među njima je bio i on. Starac, sedamdesetogodišnjak, u starim patikama i izbledeloj majici. Ovo je bio njegov poslednji maraton. Znao je to. Telo ga je izdavalo. Svaki korak bio je bol. Kolena su ga probadala, pluća su ga pekla. Ali nije odustajao. Nije trčao da pobedi. Nije trčao da obori rekord. Trčao je za sebe. Trčao je da dokaže da duh ne stari, da volja ne poznaje granice. Dok je trčao, pred očima su mu prolazile slike iz života. Prvi maraton, pre pedeset godina, kada je bio pun snage i entuzijazma. Maratoni koje je trčao sa prijateljima, od kojih mnogi više nisu bili tu. Maraton na kojem je zaprosio svoju ženu. Svaki kilometar bio je jedna uspomena, jedna životna lekcija. Na tridesetom kilometru, udario je u zid. Telo je vrištalo. Svaki mišić je molio da stane. Ali on je nastavio. Hranio se energijom gomile, osmesima dece pored staze, rečima podrške volontera. Poslednji kilometar bio je najteži. Video je ciljnu liniju, kao fatamorganu u pustinji. Skupio je poslednji atom snage i potrčao. Kada je prešao liniju, pao je na kolena, iscrpljen, ali srećan. Nije pobedio. Ali bio je pobednik. Pobedio je bol, pobedio je sumnju, pobedio je samog sebe. I to je bila jedina pobeda koja je bila važna.