Očev Zagrljaj

Vrata su se tiho otvorila. Ušao je u kuću pognute glave, osećajući težinu neuspeha na svojim ramenima. Otac je sedeo u fotelji, čitajući novine. Podigao je pogled i sve mu je bilo jasno. Nije morao ništa da kaže. U sinovljevim očima video je slomljene snove i izgubljenu nadu. Godinama ga je gledao kako se bori, kako ulaže svaki atom snage u svoj san. Gledao ga je kako pada i ustaje, kako se nada i razočarava. I uvek je bio tu, u pozadini, kao tiha podrška. Nije bio čovek od velikih reči. Njegova ljubav se nije iskazivala pohvalama i ohrabrenjima. Iskazivala se delima. Popravljenim biciklom u detinjstvu. Plaćenim računima tokom studiranja. Tihim prisustvom na svakoj važnoj utakmici. Sin je stajao na sredini sobe, nesposoban da progovori. Očekivao je prekor, razočaranje, možda čak i ljutnju. Ali otac je samo sklopio novine, ustao i prišao mu. Bez ijedne reči, zagrlio ga je. Bio je to čvrst, snažan zagrljaj. Zagrljaj koji je govorio više od hiljadu reči. Govorio je: "Razumem. Tu sam. Nisi sam." U tom zagrljaju, sin je osetio kako se led u njegovom srcu topi. Težina neuspeha je postala lakša. Suze koje je zadržavao konačno su potekle. Plakao je na očevom ramenu, kao nekada davno kada bi pao i razbio koleno. I kao i tada, očev zagrljaj je bio lek. Podsetnik da, čak i kada ceo svet izgleda kao da se ruši, postoji jedno sigurno utočište. Jedna ljubav koja ne postavlja uslove i ne poznaje neuspeh. Ljubav oca.