Most Tišine

Sreli su se na pola mosta. Istog onog mosta na kojem su se kao deca igrali, a kao tinejdžeri prvi put poljubili. Prošlo je deset godina. Deset godina tišine, ljutnje i povređenog ponosa. Stajali su jedno naspram drugog, nesigurni šta da kažu. Reči koje su nekada tekle kao reka, sada su bile zarobljene negde duboko u njima. On je izgledao starije. Bore oko očiju odavale su brige koje je nosio. Ona je bila ista, a opet drugačija. U njenom pogledu više nije bilo onog bezbrižnog sjaja. "Zdravo", rekao je on, a glas mu je bio promukao. "Zdravo", odgovorila je ona, jedva čujno. Naslonili su se na ogradu mosta, gledajući u reku koja je tiho tekla ispod njih. Nisu govorili. Pustili su da tišina govori umesto njih. Tišina je pričala priču o prijateljstvu koje je bilo jače od svega, a koje je slomila jedna glupa svađa. Pričala je o godinama koje su prošle, o propuštenim rođendanima, o praznini koju su oboje osećali. Sunce je polako zalazilo, bojeći nebo nijansama narandžaste i ljubičaste. U toj lepoti, u toj tišini, osetili su kako se led oko njihovih srca topi. Nije bilo potrebe za izvinjenjima. Nije bilo potrebe za objašnjenjima. Pogledali su se. I u tom pogledu, videli su sve. Razumevanje. Oprost. I starog prijatelja. On je pružio ruku. Ona ju je prihvatila. I tako su stajali, držeći se za ruke, dok je noć padala na stari most. Most koji je nekada bio simbol njihovog raskola, sada je postao simbol njihovog ponovnog spajanja. Most tišine, koji je izlečio rane rečima koje nikada nisu izgovorene.