Majčine Ruke

Gledala je svoje ruke. Negovane, sa sveže nalakiranim noktima. A onda je pogledala njene. Ruke svoje majke. Naborane, sa staračkim pegama, ali tako poznate i drage. Te ruke su je prvi put pomilovale. Te ruke su joj brisale suze, vezivale pertle, pravile omiljene kolače. Sećala se kako su te ruke bile grube od rada u bašti, ali uvek tako nežne kada bi joj popravljale kosu. Sećala se kako su mesile hleb, šile pocepane haljine, kako su je držale za ruku dok je pravila prve korake. Majčine ruke. Priča za sebe. Priča o ljubavi, žrtvi i bezuslovnoj podršci. Te ruke su je podigle kada je pala. Te ruke su je gurale napred kada je htela da odustane. Te ruke su je grlile najjače na svetu, pružajući joj utehu i sigurnost. Sada su te ruke bile slabe, drhtave. Ali i dalje su bile tu za nju. Uzela je majčinu ruku u svoju. Osetila je mekoću kože, krhkost kostiju. Poljubila ju je nežno, sa zahvalnošću. U tom dodiru, osetila je svu snagu ljubavi koja ih povezuje. Shvatila je da lepota nije u glatkoj koži i savršenim noktima. Lepota je u tragovima koje život ostavlja. A ruke njene majke bile su najlepša mapa života, ispisana borama ljubavi i požrtvovanosti. I znala je, bez obzira na sve, te ruke će zauvek biti njen dom.